Трибина: Стоп вршњачком насиљу

Родитељи ученика нижих разреда одазвали су се у великом броју на трибину“Стоп насиљу!“ , коју су водиле учитељица Аленка Орешчанин и Олинка Мацановић.

Вршњачко насиље се јавља  у све млађем узрасту. Каракеришу га туче, вређања, вербална и психичка малтретирања, понижења на друштвеним мрежама. Дешава се у школама, на улици, игралиштина и код куће и може трајно да оштети или уништи нечији живот. То су одлике вршњачког насиља. Сви смо свесни да оно постоји и да поприма све већеразмере.

Подаци Групе за заштиту од насиља и дискриминације при Министарству просвете, науке и технолошког развоја показују да је најзаступљеније вербално насиље – вређање, сплеткарење, давање погрдних имена, исмевање, оговарање, ширење лажи, али је присутно и ударање, отимање, сексуално узнемиравање, снимање без нечијег пристанка и слање узнемирујућих SMS порука.

Резулати истраживања, које је спровела ова група показали су да је 44,2 одсто ученика само током последња три месеца доживело неки облик насиља  (47,2  одсто млађих и 42,7 одсто старијих).

КОМЕ СЕ ОБРАТИТИ?

Уколико трпе насиље, ученици увек треба да се обрате ономе у кога имају поверења. То може да буде било ко из шире и уже породице; то могу да буду и запослени у школи: наставници, одељенски старешина, психолог, педагог. Млади се најчешче обраћају својим пријатељима вршњацима, али, на жалост, они не знају како да им помогну па  је важно да се обрате некоме ко зна како може да им помогне и заштити их.

Образовни систем и породица две су најбитније карике, које морају заједно да раде како би приметиле и сузбиле ове појаве, слажу се стручњаци. Највећи терет је на њима, али родитељи и наставници ипак нису свемогући. Они су део и одраз ширег друштвеног контекста. Док друштво подржава насиље, насиље ће бујати. Важну улогу играју и медији, кроз поруке и вредности које промовишу, указали су експерти.

Психолози, педагози, они који се баве проучавањем људског понашања, карактера, васпитавањем и учењем сматрају да се против вршњачког насиља најбоље бори непрестаном причом о њему, указивањем и освешћењем овог проблема. Битно је на време уочити проблеме, едуковати родитеље, као и кадар који дирекно ради са насилницима и жртвама насиља. Важно је и санкционисање насиља, како не би испало да је оно допуштено или чак пожељно.

Порука родитељима и деци која су жртве насилника је да тога не треба да их буде срамота, то не сме да буде табу тема и на време треба потражити помоћ. Исто важи и за родитеље насилника – они би то требало да прихвате, а не да то поричу уз реченицу „то се не дешава у мојој кући“. Најгоре је када се о насиљу ћути, када се игнорише или минимизира његова појава.

Аленка Орешчанин